U četvrtak 25.maja na Velikoj sceni Crnogorskog narodnog pozorišta biće premijerno izvedena predstava “Samoubica” Nikolaja Erdmana, u režiji Veljka Mićunovića.

Adaptaciju drame potpisuju Žanina Mirčevska, Slobodan Obradović i Veljko Mićunović, dramaturg je Slobodan Obradović, kostimografkinja Jelena Stokuća, scenografiju i izbor muzike potpisuje Veljko Mićunović, scenski pokret Nada Vukčević, izvršni producent je Nela Otašević.

U predstavi igraju: Mišo Obradović,  Ana Vučković, Ana Vujošević, Dejan Ivanić, Srđan Grahovac, Vanja Jovićević, Zoran Vujović, Dušan Kovačević i Branimir Popović.

 

Opurtunizam, lični interes, politička travestija, medijski teror, ljudska glupost i nezajažljiva želja za senzacionalizmom… Svijet u kom danas živimo. Duhovit u pojedinim segmentima, kada se posmatra iz ugla apsurda, a suštinski veoma tragičan. I određen tržišnim vrijednostima. Bez mnogo nade za ljubav i empatiju.

Postoje li pravila igre po kojima se funkcioniše u savremenom društvu?

I šta je uopšte taj sistem koji toliko krivimo, protiv kojeg se borimo, a ne vidimo mu korijen?

Je li amoralno postalo normalno?

Postoje li moralna načela ili ih se pridržavaju samo oni koji su nesnađeni?

Da li dobrota po pravilu mora biti žrtvovana?

U čemu je naš grijeh?

Ovo je priča o sasvim običnom čovjeku.

Danas.

Veljko Mićunović

U sumraku savremene civilizacije, gde nema nikakve privatnosti i gde sve gotovo po pravilu  počiva na klimavim politikantskim uveravanjima da ćemo, evo, baš za koji čas, početi mnogo bolje da živimo – ideja o revoluciji iscrpljuje se u formuli: masa bez ubrzanja. Nalik današnjim novinskim naslovima zbog čije apsurdnosti imamo puno pravo da se pitamo da li su dva i dva još uvek četiri… U takvim društvenim okolnostima zatičemo Erdmanovog Semjona Semjonoviča, tužnog klovna, krivog bez krivice. On je odlučan ali se neprestano dvoumi. Izgubio je dostojanstvo ali se još uvek seća kako izgleda život koji je dostojan čoveka. Gladan je ali je sit svega. Na ivici je da shvati sistem u kome se humane ideje pretvaraju u floskule, u isforsiranu političku korektnost, u mnoštvo iskrivljenih ogledala, na kraju i u besmisao… Paradoks Samoubice ne nalazi se samo u tome što Erdmanov komad, uprkos svom neveselom naslovu, teoretičari drame olako žanrovski definišu kao „politički vodvilj“.  Ne nalazi se ni u činjenici da naslov odgovara sudbini autora koji je po direktivi „sklonjen“ sa umetničke scene svog doba – uzalud su Stanislavski i Bulgakov pisali pisma Staljinu… Jedna šalozbiljna drama koja je do temelja uzdrmala rusku totalitarnu strukturu, ta slika pojedinca koji sopstvenim životom mora da garantuje da je ikada bio živ, u još jednom od paradoksa, pre svega dokazuje da dramski pisci imaju bizarnu ali krupnu prednost u odnosu na kolege iz pozorišne branše. Reditelji i glumci su ljudi trenutka u kom stvaraju. A drame mogu da se izvode i posthumno. Upravo je to slučaj sa Erdmanovom petočinkom koja danas uveliko nadilazi životni vek pisca. Neke pojedinosti jednostavno ostaju nepromenjene, bez obzira na promene društveno-političkih okolnosti. Sitne duše se vazda hrane tuđom nesrećom, glad za senzacijom je neretko veća od same gladi, a najrazorniji humor je onaj koji proističe iz najdubljeg očajanja. I ako već znamo da su pravila ista za sve, ali da su za pojedince ipak više ista nego za druge, onda samo možemo da se složimo sa konstatacijom da „umreti nije ništa novo na ovom svetu, ali ni živeti nije baš najnovije“…

Slobodan Obradović

 MASE HAJKE

Masa hajke stvara se kada se ukaže brzo ostvariv cilj. Cilj je poznat i tačno određen, a osim toga je i blizu. Budući da im je stalo do toga da ga ubiju, znaju ko je taj koga hoće da ubiju. Masa besprimjernom odlučnošću kreće ka cilju, stoga nije moguće prevariti je. Dovoljno je objaviti cilj, dovoljno je raširiti glas koga treba ubiti, i već se stvara masa. Koncentracija na ubijanje je posebne vrste, i po intenzitetu je nešto najjače što postoji. Svi hoće da učestvuju, svi udaraju. Da bi mogao zadati udarac žrtvi, svako se gura u njenu neposrednu blizinu. U slučaju da nije u stanju da udari sam, on hoće da vidi druge kako je pogađaju. Sve ruke koje udaraju kao da su ruke jednog te istog stvora, mada one ruke koje pogađaju imaju veću vrijednost i važnije su. Cilj je, međutim, sve. Žrtva je cilj i ona je tačka najveće zgusnutosti zato što objedinjuje djelovanje svih; cilj i zgusnutost se podudaraju.

MASA I MOĆ – Elijas